Zagreb, navođenje mobitelom, Bundek, kružni tok, pa prvi makadam lijevo, kaže Mikić. Mi skrenemo a on trče s mobitelom u ruci i viče «Drugi, drugi». Dobro. Rikverc, pa na drugi. Ledina ogromna. Nigdje nikakve ograde, prilazi izviđač i kaže »Možete tamo dignut logor». Opet ups. To tamo je 100x100?! Alo, Bistra? Zašto ih niste podučili?!

Krepaline i Zviri preuzimaju konačarske poslove, i vrlo brzo na ledini niče pravi logorski krug. S kapijom, s 9 istih šatora, gomilom opreme u sredini i hrpom Turbo maximusa. A nema struje za pumpu. Rudi ima rješenje. Treba mu auto upaljač. Oho,.. Zadatak za mene. Odem u susjedstvo. Gospodin i gospođa gledaju u daljinu, a pored njih tri parkirana auta. (Larini su se izgubili, netom prije.. ) i kažem «Dobra večer. Trebam jedno vaše auto.» Zbunjoza i upitnik. Pojašnjavam. «Ma samo da napušemo madrace.. « Aha,.. Ana iz Bote uskače i dovozi pomoć Jedan po jedan i hrpa se povećava. Napuhane klinci odnose ali Ana mora ić. Zato je naš prijatelj Đole uvijek spreman na pomoć. Hvala Boti i Jadranu!!

Sve je napuhano, klinci raspoređeni, oprema ubačena u šatore, pripreme za večeru. I onda prolaze minute. Mi čekamo. Pa sati. Mi i dalje čekamo. Klinci se igraju, mi odrasli ogovaramo organizatora i napokon, u 23 sata Arso iz Pule dovozi pizzete. Samo se to kod nas tako ne zove. Prije bi prošlo ono «keramička pločica ukecana kečapom ili karton sa sirom». Hladan. A onda se pojavi Markač, glavom i bradom, i donese gomilu predobrih jogurta!!!

Povečerje. Ili ponoćje? Jer kako nazvati vrijeme koje je bilo dok smo mi «veliki» pokušavali zaspat a Brige i ekipa nisu?  Noć ledena. Strava. Al makar nema komaraca. Jutro malo vedrije. Možda i ne bude previše vjetra. Doručak. Hladni burek. Zanimljivo iskustvo. Stižu i Vrgorčani. Oni spavaju u školi pa smo im opremu smjestili u naš ekonomat. Kratko druženje i svi na Otvaranje. Kosorica, Čele, Lana, Lidija i ostali na bini a zastava WOSM-a naopako okrenuta. Protokol, slikavanje, i torta za odabrane. Mi obični smrtnici, natrag u logor.

Aktivnosti. Opet propust organizatora. Preklapaju se Igre poletaraca i Sportski  susreti. Ako su svi na Sportskima, ko će vodit poletace i pčelice? Ja sam se izvukla, naime Rudi, Dena i ja se natječemo u vezivanju čvorova. Mirela, Nina i Ratko izvlače deblji kraj. Majda ide dio puta s njima. Novi Zagreb je prepun mališa, pothodnici pravi labirinti, al naši junaci ne odustaju. Satima prelaze stazu iako smo mislili da su došli na igre. I Ratkovo pitanje Brunu «Di ti je Marko?» 

Na Sportskima gubimo u scoutballu ali imamo državnog prvaka u otimanju marama! Alen Štefek!!! Bravo. A na Olimpijadi ekipa «Pokušaj» daje sve od sebe kao i naš trio. U trećoj smo grupi, vežemo najbrže. Još da ja nisam dva čvora popravljala a Rudi jedan put duplo trčao bili bi predobri.

Napokon vrijeme ručka. Jeee. Imamo porcije. I pribor. Hm. Ne, hvala ne treba. Imate sendvič!!! Ajde i sok, i torticu. I sat vremena smo u redu za to čekali. Zašto? Jer je jedan čovjek vršio podjelu! I to musav. Ma, nije mu bilo lako al kad sam ga pitala jel treba pomoć, tako me mrko pogledao da sam se povukla. Ručak, posjete, davanje krvi za banku koštane srži, šetnje i bliži se večera. U školi. Kuhana!!! Na žalost i prekuhana. A jel bila topla?

Ja nisam išla jer sam išla s Alenom i Marinom po opremu za Jamboree. A oprema je super. Jedino se nešto čudim kako mi šeširić nešesno stoji. A najveći je, kaže Šime. Nema drugog. Ajme… Sreća da na pazaru ima takvih pa mi uspije pokrit malo više glave nego original. Ne sramim se svojih dimenzija i fino sam napisala obim glave 60 cm. A to šta me oni nisu ozbiljno shvatili,..

U 20 sati je koncert. Dino Jelusić i hrpa pomahnitalih djevojčica do 12 godina. I jedan pomahnitali konj. Tragedija je izbjegnuta. Ostaje pitanje, šta je ozbiljnog čovjeka navelo da se s djevojčicom u sedlu, na pravom, velikom konju, prošeta usred buke i gomile djece? I onda se čudi kad se on počne otimat i lupat kopitima?

Večer je mirnija, topla pretopla. A naši Sljemenaši su se dodatno pobrinili za to i donijeli 8 deka za smrznutu ekipu. Bolje da nam je viška, nego da fali.  Ekipa sjedi oko lampe koja glumi vatru, Rudi svira, ostali pjevaju. Odjednom, Baaang! Prasak za praskom i tisuće raznobojnih zvjezdica iznad nas. Vatromet! Samo za nas. Najljepši u životu, kaže Suzana. Slažem se s njom. Boje nestaju, noć je, opet gitara i pjesma. A ja? Laganini u carstvo snova. Do 4 i po. Onda straža budi Ratka «Nema Duje Jurića». Ma, šta ga nema? Bit će se ubacija kod nekoga u šator?! Nije, sve su pregledali. Hm,.. Zvuči ozbiljno. Ustajanje, grč u stomaku i obilazak. Sve po redu. I zaista, nema ga. Ni opreme. Budi stražu prije. Ma vidili su ga, pa sjedio je s njima, pa zaspao  pa straža otišla po vreću pa on odskakutao? Ma,.. Udavit ću nekoga. Mobitel? Je, kažu,.. Zvali smo 098. «098? Pa on je na VIP-u» viče Alen,.. Tina ima broj. Zove,.. Zvoni,.. Javi se mama Majda. «Pa naravno da znam gdje je. Pa Rudi ga je spremio jer je imao napad alergije i došli smo po njega autom. Kući je!!!!» Sad me moš i ubit. Sreća da je sve  dobro završilo al meni se spava!!! Adrenalin je popustio, umor se vratio. Laku jutro, odo ja,.. Dan. Malo daniji od onda kad sam legla. Jutro i doručak. Napokon dobra hrana! Pecivo sa hrenovkama i sa sirom. I to koliko god želiš. Jeee.

Pripreme za odlazak, pakiranje, uniformiranje i odlazak na zatvaranje. Proglašenje. Razočarenje. Šok. Al o tome čitajte u okviru. Zatvaranje, povratak u logor, ili u ono šta je od njega ostalo. U 11 30 stiže Duje s busom, ukrcaj, vožnja do ZOO-a. Podjela u grupe i obilazak. Divota. Stvarno se isplati posjet, pa makar samo popili kavu i slikali se u kavezu. Podijeljeni smo u grupe. Sretnemo Alenovu. «Hej, di ti je Duje?» »Ne znam.» O,.. Ne, ne opet,… Mama je s nama, okreće broj, on naravno sretan sa ostatkom ekipe privodi obilazak kraju.

Slajo za svih, povratak do busa. I opet gomila sendviča, sokova, peciva,.. Pozdrav našim susjednim autobusima iz Lepoglave i Rijeke, mahanje Majdi i Suzani koje ostaju i pokret kući. Autocesta, u busu atmosfera drastično mirnija, rekorder Bruno zaspao je prvi, većina ostalih za njim. Rapsovi i šofer koji ima iglu i konac, pokloni od organizatora, stajanje, dva i eto nas doma. 20 sati, iskrcaj, pozdrav, i,..
Pregršt slika, iskrica, pričica i doživljaja. Do idućeg puta.

Kako su nas tili pokrast (OPET?!)

Zborovanje izviđača Hrvatske, Bundek, 18-20.5.2007. I Državna izviđačka olimpijada. Mogućnost prijave i za sudjelovanje u pojedinačnim disciplinama. Super. Nama odgovara. Prijavili smo se samo za čvorove, u sastavu: Dena, Rudi i ja.

I dođe taj dan. Dođemo, odradimo i budemo najbolji.

Sutradan, na proglašenju čitaju treće, druge, ja se spremim za izlazak a oni pročitaju nekog šestog. Ja u nevjerici! Djeca me gledaju i komentiraju «Ala, Lada će ih ubit! Bit će svega!» Zaobiđem postrojene ekipe, prilazim do pozornice, ali, ne
želim pravit veliki skandal. (Starim,..:-)) Gledam kako naše medalje nose neki drugi. Čekam da se sve podijeli za
pojedinačne discipline, kad počne čitanje poretka u ukupnom plasmanu. Mi 17-i!! Samo sa čvorovima?! Je da imam viška godina i kila ali mi volje ne nedostaje!!!

Konačno organizator. Kao, nema papire uza se pa će mi javit. I zaista, dođe kod nas u logor i priča neke čudne priče. Njihova je greška je šta su uvažili prijavu samo za jednu disciplinu a opet njihovom greškom su nas pročitali u ukupnom plasmanu. Ha, ha, ha,...

Rudi se ne želi svađat. Ne želim ni ja al oću moj pehar!!! Dena meni prepušta «obračun» i samo komentira. «Ako smo se uredno prijavili i kao takvi se natjecali i pobjedili moramo dobit i pehar, a ako smo u ušli u ukupni plasman samo sa tom jednom disciplinom, opet moramo dobit pehar.»

Organizator nam se još nije javio. Rekao je «Sredit ćemo!». Nadam se. Do tada me samo tješi šta mi je Tudi, glavni državni sudac, popodne rekao da je sve u redu, da ćemo dobit pehar i medalje i da ćemo bit na popisu državnih prvaka u čvorovima.